Umetnost u doba prosvetiteljstva, 1750-1789. godine

U drugoj polovini XVIII veka zapadna kultura je stupila u moderno doba. Ljudi su se neprestano prilagođavali promenljivim političkim idejama, društveno-ekonomskim uslovima i novim naučnim teorijama. U Americi i Francuskoj izbile su političke pobune, pa je vlast postepeno od naslednih kraljeva prelazila u ruke građana. Filozofska gledišta koja su se sve više razvijala podsticale su zemljišne reforme, naučna otkrića i tehnološki napredak- i obrnuto- a posledica je bila industrijska revolucija u Engleskoj, koja će se konačno proširiti  po celom svetu. Društvo je napredovalo, a bogata srednja klasa koja je sve više cvetala zahtevala je sve veću raskoš, pa između ostalog i umetnost. Koreni ovih promena sežu  do prosvetiteljstva- nove metode kritičkog mišljenja koja se razvila u XVIII veku. Prosvetiteljska misao dovela je do uspostavljanja osnovnih ljudskih prava , do novog etičkog ustrojstva i do moderne nauke. Racionalizam je vladao oslanjajući se na teorije utemeljene na iskustvu i posmatranju. Danas, živeći u modernom svetu, mi i dalje osećamo posledice tih snažnih preokreta.

To složeno doba odrazilo se i na umetnost. Stari i novi stilovi su se mešali i razvijali. Tragovi rokokoa i baroka sačuvali su se uporedo i u novim tendencijama. Preovladavajući stil, neoklasicizam, stavljao je naglasak na logiku i racionalnost i često se bavio etičkim temama preuzetim od starih Grka i Rimljana. Romantizam, uporedni pokret u umetnosti, zalagao se za osećanja, maštu i nadmoć prirode.

Rim do  1760. godine: Izvor neoklasicizma

Rim, ta riznica blaga od antike do renesanse, bio je umetnički centar sveta. Grad je privlačio ne samo reku umetnika koji su u njemu tražili nadahnuće već i bogataše koji su preduzimali “veliku turu” kroz Italiju. Novo zanimanje za antiku, podstaknuto novim arheološkim otrićima, posebno otkrićem Herkulanuma i Pompeje, zahvatilo je obrazovane ljude i umetnike. Kritičar umetnosti Johan Vinkelman pobudio je svojim podsticanjem delima novo poštovanje za grčku umetnost i usvajanje njene moralne i estetske nadmoći. Uzdržani potezi četkicom Andoana Rafaela Mengesa, stroga linearnost portreta Pompea Batonija i dramatična svečanost moralističkih tema Gavina Hamiltona položili su temelje neoklasicističkog stila.

Anton Rafael Mengs- Parnas, 1761.
Pompeo Batoni – Tomas, prvi lord Dendas, 1764
Gavin Hemilton- Andromaha oplakuje Hektorovu smrt, 1764

Rim do 1760: Izvor Romantizma

U međuvremenu se razvio romantizam. Štampar i izdavač Đovani Batista Piranezi slavio je staru rimsku civilizaciju dramatičnim vedutama monumentalne arhitekture koja je izazivala strahopoštovanje i otelovljavala uzvišeno, svojstvo koje povezujemo s prostranim, zagonetnim, s moći i beskonačnošću divljenja, straha pa i užasa. Britanski državnik Edmund Berk definisao je uzvišeno u svom ogledu FIlozofsko istraživanje o poreklu naših ideja o uzvišenom i lepom. Piranezi, i mnogi drugi, sve više su usvajali to uzvišeno kao odraz novih zahteva javnosti za umetnošću koja izaziva snažna osećanja, strah i jezu i  koja budi čitav svet senzacija.

Neoklasicizam u Engleskoj

Protivnici monarhije i mnogi intelektualci u Engleskoj zadojeni prosvetiteljstvom poistovećivali su se sa starim Rimom i oponašali njihov oblik vladavine, književnost i umetnost te civilizacije. Tako se razvija jedan novi stil- neoklasicizam. Neoklasicizam je, međutim tek postajao poznat, pa se često više stilova i uticaja javljalo u istom delu. Mnogi engleski umetnici pozajmljivali su teme iz grčke i rimeske umetnosti i književnosti, premda ne uvek one koje su imale moralizatorsku poruku. Slike Angelike Kaufman odražava podvojenost, budući da se ona kolebala između tema erotike i vrline, između ljupkosti rokokoa i strogosti neoklasicizma.

Angelika Kaufman- Kornelija predstavlja svoju decu kao svoje blago, 1785.

I tradicija savremene istorije umetnosti nastala je upravo u tom razdoblju. S prosvetiteljskim naglaskom na logici i američki umetnici poput Bendžamina Vesta i Džona Singltona Koplija počeli su da smišljaju uverljive načine da prikažu značajne savremene događaje preciznim opisima odeće i okoline. Vestova slika Smrt generala Vulfa i Koplijeva Votson i ajkula nude obilje uverljivih pojedinosti usklađenih s klasičnom pozom, mirnim dostojasnstvom i moralnim prizvucima, što su sve zaštitini znaci neoklasicističkog stila.

Bendžemin Vest- Smrt generala Vulfa, 1770 Bitna zbog vraćanja istorijskih motiva. Obraća s eposebna važnost na merodostojsnost kostima i vremenski period koji se predstavlja.

Klasična obnova u Engleskoj pojavila se već 1715. godine s objavljivanjem ogleda Kolena Kembela VItruvius Britanicus i na kraju se proširila do Amerike. Kembel je usvojio arhitekturu antike i njenih naslednika, posebno Antonija Paladija, pa je potražnja za seoskim letnjikovcima  u paladijevskom stilu naglo porasla. Klasična obnova zahtevala je i urbanizam, što se vidi na primeru primorskog grada Bata, i unutrašnju dekoraciju najbolje predstavljenu enterijerima Roberta Adama.

Lord Berlington i Vilijam Kent- Kuća Čizik, 1725, London
Tomas Džeferson, Montičelo, 1770-1782, Virdžinija

Džon Vud Mlađi- Planiranje grada Bat. Urbanizacija po uzoru na RIm. Izgradnja kraljevskog vežbališta, foruma i arene ( stambene jedinice po uzoru na rimske građevine)

Rani romantizam u Engleskoj

U Engleskoj je težnja za logikom i empirizomom postojala uporedo s vrlo snažnom željom za individualnim senzibilitetom i subjektivnim doživljavanjem. U graditeljstvu i pejzažnoj arhitekturi neoklasična prisećanja na plemeniti stari svet udružila su se sa romatničarskim uživanjem i egzotičnom i željom za  izazivanje snažnih osećanja. Smisao za uzvišeno uspešno se odrazio na projektovanje vrtova, gde se naročito dobro spojilo sa zanimljivom raznovrsnošću slikovitog i složenim značenjima asocijacionizma, tih dvaju pojmova koji su se u potpunosti razvili baš u Engleskoj. U isto vreme je gotička obnova odražavala romantični senzibilitet s naglašenim uzvišenim osećanjima koja izazivaju melanholični prostori.  I sliakri su osećali dvostruku privlačnost neoklasicizna i romantizma. Džordž Stabs i Džozev Rajt često su mešali obe tendencije, dok je Hajnrih Fisli u potpunosti usvojio uzvišeni strah i dramatično nas preneo u razdoblje romantizma.

Džordž Stabs- Lav napada konja, 1770.
Džozev Rajt- Eksperiment s pticom u vazdužnoj pumpi, 1768.
Džon Fisli- Tor udara zmiju Midgarda, 1790.

Neoklasicizam u Francuskoj

Francuska je doživela sličnu reakciju na prosvetiteljstvo, pa je umetnost krenula od kićenosti rokokoa prema neoklasičnom racionalizmu. Ta klasična obnova, koja je najpre postala očigledna u arhitekturi, obeležena je strogom geometrijom i monumentalnim razmerama karakterističnim za građevine Mari- Žozefa Pejra i Klod-Nikole Ledua. Francuski slikari i skulptori formulisali su sopstveni odgovor na glavne uticajne tokove misli. Žanrslikarstvo Žan-Batista Greza, koje je izazivalo senzaciju po pariskim salonima u sedmoj deceniji XVIII veka, otelovljavalo je naglasak prosvetiteljstva na logici i naturalizmu, dok skulptorski portreti Žan-Antoan Udona pokazuju realistične klasicističke verzije mdoela. Pa ipak, vrhunac francuskog neoklasicizma predstavlja moralizatorsko istorijsko slikarstvo Žak-Luja Davida, posebno njegova Zakletva Horacija.  David stvara dramatičnu kompoziciju plemenite lepote u kojoj se ipak odražava i smisao za romantično.

Žak-Luj David- Zakletva Horacija, 1784.
Žak-Luj David- Maratova smrt, 1793.
Žak-Luj David- Otmica Sabinjanki, 1799.