Umetnost između dva rata

Fizički i psihički Prvi svetski rat razorio je zapadnu civilizaciju, a u Evropi je imao presudan uticaj na umetnost stvaranu između dve svetska rata. Umetnici su pokušavali da provociraju nacionalizam i buržoaske vrednosti, posebno kapitalizam koji je doneo rat, a mnogi su postali vatreni socijalisti i komunisti i zagovarali svet bez klasa i nacija kojim će dominirati proleterijat. Prvi svetski rat direktno je povezivao jedan umetnički pokret, dadaizam, koji se realizovaopodrivanjem buržoaskih vrednosti i prosvetiteljskog racionalizma. U Rusiji, Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj mnogi su se umetnici okrenuli geometrijskoj apstrakciji da bi stvarili obećanje utopijskog društva. Neki su se oslonili na apstrakciju estetike mašina da bi vizuelizovali ovo novo beskladno društvo. Drugi su se međutim služili organskom apstraktnom umetnošću da bi razorili univerzalne sile ispod pojavnosti stvari, dok su opet treći, pod snažnim uticajem psihologije Zigmunda Frojda, težili da izraze višu stvarnost zakopanu duboko u podsvesti.

Za razliku od Evrope, Amerika je posle Prvog svetkog rata ušla u razdoblje nezapamćenog blagostanja, koje je bilo na vrhuncu burnih dvadesetih. Amerkia je sada bila neosporni tehonološki i finansijski vođa sveta. Politički stabilna, nije bila zainteresovana za stvaranje društva bez nacije i klasa. Upravo suprotno, Amerika je bila prilično nacionalistička. Simboli nacije bili su soliteri i industrija. Neki umetnici prihvatili su simbolre tehnologije, dok su drugi, obeskrabreni krajnjim materijalizmom savremenosti, tražili u svojim radovima duhovno, često se služeći prirodom kao potivom.

Dadaizam

Dadaizam je bio umetnički pokret nastao kao direkta posledica Prvog svetskog rata. Proistekao iz Ciriha, temeljio se na slučajnosti i besmislu, a bio je smišljen da bi podrivao buržoasku logiku koja je- kako su verovali njeni tvorci- donela Evropi taj razorni sukob. Dadaizam je takođe trebalo da okrene novu stranicu za gradnju novog i boljeg društva. Posle rata, proširio se na Berlin, gde je bio vrlo ekspresionistički i političan i uveliko se oslanjao na fotomontažu. U Kelnu je dadaizam koji je predvodio Makse Ernst bio mnogo više snovidan i psihološki, a u Parizu duhovit i analitičan, ravnao se prema Marselu Dišanu, Francisku Pikabiji i Menu Reju, ključnim ličnostima njujorškog dadaizma za vreme rata.

Žan (Hans) Arp – Polaganje u grob ptica i leptirova ( Carina glava), 1916-17

 

Marsel Dišan – Fontana, 1917

 

Hana Heh – rez kuhinjskim nožem dadaizma kroz poslednju vajmersku epohu kulture pivskog trbuha, 1919

Nadrealizam

Iz dadaizma se razvio nadrealizam, pravac koji je zvanično proglasio pesnik Andre Breton 1924. u Parizu. Uveliko utemeljen na teorijama Zigmunda Frojda, nadrealizam je bio orijentisan otkrivanju više stvarnosti, potisnute duboko u podsvest, a posebno seksualnih poriva. U početku su se nadrealisti oslanjali na dadaističku tehniku slučajnosti, stvarajući provokativnu apstraktnu umetnost. Andre MAson koristio se automatskim crtanjem da bi prodro u nesvesno, a Makse Ernst služio se sredstvima kao što su frotaž, grataž i dekalkomanija. Nadrealisti, posebno Salvador Dali i Rene Margit takođe su radili u realističnom stilu i stvarali snovidne prizore često sučeljavajući nepovezane predmete u bizarnom kontekstu da bi isprovocirali maštu.

Pablo Pikaso – Ženska glava, 1929-30
Andre Mason – Borba riba, 1926
Maks Ernst – Priprema mlade, 1940

 

Rene Margit – Lažno ogledalo, 1928

 

Salvador Dali – Postojanost sećanja, 1931

Salvador Dali i Luis Bunjel – Andaluzijski pas

Organska skulptura

Nadrealizam je inspirisao mnoge umetnike da traže univerzalnu istinu skrivenu ispod površine stvari. Posmatrajući svet Žan Arp i Aleksandar Kalder u Parizu, a Henri Mur i Barbara Hepvort u Engleskoj počeli su da rade na organskim formama koje su podsećale na biljke, životinje i mikroskopske organizme i prizivale bezvremene univerzalne sile koje su strujale svim stvarima.

Žan Hans Arp – Ljudski konkrementi, 1935
Aleksandar Kalder – Zamka za jastoge i riblji rep, 1939

 

Henri Mur – Ležeća figura, 1938

Stvaranje utopija

Rat je izazvao umetnike da stvore svet bez klasa i nacija. U Rusiji, prvoj komunističkoj naciji, umetnici predvođeni Vladimirom Tatlinom razvili su apstraktnu, geometrijsku, estetiku mašina.  U skulpturi je ovaj pravac nazvan konstruktivizam, a idejno se temeljio na vajarskim konstrukcijama Pabla Pikasa. U dizajnu je nazvan produktivizam i odnosio se, na primer, na knjige, plakate i odeću. U Nemačkoj je ideje produktivizma prihvatila nova umetnička škola, Bauhaus, na čelu s Valterom Gropijusom. Najpoznatiji proizvod škole bila je sama zgrada, Gropijusov projekat. Vrhunac visoke modernističke arhitekture, zgrada Bauhaus oličavala je apstraktni mehanomorfni stil utemeljen na utopijskim idealima. U Parizu je sledbenik utopisjke visoke modernističke arhitekture bio Le Korbizje, a u Amsterdamu ju je zagovarao neoplasicistički pokret (De Stijl). Međutim, neoplasticizam je takođe bio duboko produhovljen, usled snažnog uticaja teozofije. U slikarstvu je ovaj pravac predstavljao Pit Mondrijan.

Vladimir Tatlin – Projekat za “Spomenik Trećoj internacionali”, 1919-20
Aleksandar Rodčenko – Oglas “Knjige”, 1925

 

Pit Mondrijan – Kompozicije s crvenom, plavom i žutom, 1930
Gerit Ritveld – Kuća Šreder, 1924
Gerit Ritveld – Unutrašnjost kuće Šreder, s rvenoplavom stolicom, Utreht, Holandija, 1924

 

Valter Gropijus, zgrada škole Bauhaus, Desau, Nemačka, 1925-26
Ludvig Mis van der Roe – Nemački paviljon, Svetska izložba, Barselona, 1929 (Paviljon Barselona)
Ludvig Mis van der Roe – Nemački paviljon
Ludvig Mis van der Roe – Nemački paviljon sa stolicom Barselona
Le Korbizje – Vila Savoja, Poasi na Seni, Francuska, 1928-1929

 

Unutrašnjost vile Savoja

Meksička umetnost: u potrazi za nacionalnim identitetom

Meksička revolucija donela je talas koje je odbacio evropske presedane i isticao autohtone tradicije, tehnike i teme. Meksičkom umetnošću dominirali su slikari murala na čelu s Dijegom Riverom, koji je mural smatrao umetnošću naroda. Nacionalizam je takođe bio utkan u štafelajno slikarstvo i fotografiju, kao što se to može videti u vrlo ličnim slikama Fride Kalo i tajanstvenim fotografijama Manuela Alvareza Brava.

Dijego Rivera – Čovek, upravljač svemira, 1934, freska, 4,85 x 11,45 m. Muzej lepih umetnosti, Meksiko
Frida Kalo – Dve Fride, 1939

 

Manuel Alvarez Bravo – Dobar glas spava, 1938-39

Uoči drugog svetskog rata

Velika depresija koja je počela 1929. i uspon fašizma u Italiji, Nemačkoj i Španiji posle 1930. bacili su tamnu senku na zapadni svet. Radovi mnogih umetnika odražavali su ovu psihologiju promena, kao što se može videti na ogomnom platnu Pabla Pikasa Gernika, koje je zabeležilo strahote španskog građanskog rata. Turobna psihologija Amerike prikazana je u uznemirujućim scenama Edvaeda Hopera. Ali razoran danak depresiji možda su najbolje prikazali fotografi, posebno Voker Evans i Dorotea Lang, koje je uposlila vlada u okviru Nju dila Frenkina Delana Ruzvelta da bi zabeležili bedu nacije zahvaćene siromaštvom.

Pablo Pikaso, Gernika, 1937
Edvard Hoper – Rano nedeljno jutro, 1930
Dorotea Lang – Majka sezonska radnica, Kalifornija, 1936