Od posleratnog perioda do postmoderne 1945 – 1980

Žarište umetničkog sveta premestilo se za vreme i posle Drugog svetskog rata iz Pariza u Njujork. Prelomni trenutak za ostatak veka, međutim, dogodio se posle 1950, kada su pojam i praksa umetnosti potpuno redefinisana. U Sjedinjenim Državama pokret građanskih prava te i naredne decenije osporio je postojeći status quo, a s vijetnamskim sukobom šezdesetih godina započelo je razdoblje društvenih nemira. Umetnici su se na sličan način usprotivili postojećem status quo, ne prihvatajući ništa zdravo za gotovo. Ispitivali su kako umetnost funkcioniše i rušili ograde koje su je uveliko ograničavale na slikarstvo i skulpturu. Počeli su da koriste sve moguće materijale, među kojima i reči, zemlju i smeće, te da stvaraju bezbrojne nove umetničke forme, između ostalog ambijentalnu umetnost, umetnost zemlje (Land Art), performansa umetnost, mejl art i konceptualnu umetnost.

Egzistencijalizam u Njujorku: Apstraktni ekspresionizam

Apstraktni ekspresionizam, prvi važni posleratni stil, pojavio se u Njujorku krajem četrdesetih godina. Nadrealisitički rad Aršile Gorkog predstvalja most prema apstraktnom ekspresionizmu koji se razvio gestualnim slikarstvom Džeksona Poloka i Vilema de Kuninga. Polok je isticao snažno nanošenje boje na platno, pretvarajući time fizički čin istovremeno u žarište slike i metaforu ljudskog stanja. De Kuning je na sličan način iskoristio smelu ekspresivnu apstrakciju u realističnom slikarstvu, posvećenom većinom motivu ženske figure.

Aršile Gorki – Jetra je petlova kresta, 1944
Džekson Polok – Jesenji ritam: br. 30, 1950
Wilem de Kuning – Žena I, 1950-52

Druga strana apstraktnog ekspresionizma bilo je slikarstvo bojenog polja, u kojem velike površine boje izražavaju praiskonsku čulnost povezanu s univerzalinim silama. Cilj slikanja boljenog polja, kao što su Mark Rotko i Barnet Njuman, kao i njihovih pandana apstraktnih ekspresionista, bio je da prikažu uzvišeno ljudkso stanje onako kako su ga sami osećali.

Marko Rotko – Br. 61 (Rđa i plavo), 1953

Avangardni skulptori posleratnog razdoblja takođe su bili prožeti egzistencijalističkom filozofijom. Neki su kao Dejvid Smit, razvijali apstraktne kompozicije. Drugi su zadržali hijeroglifske znake nadrealizma, ali su počeli da rade s predmetima izuzetno velikih dimenzija.

Egzistencijalizma u Evropi: figurativni ekspresionizam

Mnogi evropski umetnici odupirali su se dominaciji američke kulture i nadmoći apstraktnog ekspresionizma. Neki su pronašli sopstvena rešenja za problem stvaranja umetnosti koja izražava egzistencijalnu usamljenost. Ovi umetnici odbacili su potpunu apstrakciju u ime povratka ljudskoj figuri, što im je omogućilo da se izjasne o mestu pojedinca u svemiru. Verujući da su neobrazovani umetnici mnogo direktnije povezani s univerzalinm silama, francuski slikar Žan Dibife istraživao je ar brut. Nasuprot tome, engleski umetnik Fransis Bejkon istraživao je izunutra, ospoljavajući demone iz svog života da bi stvorio slike uznemirujućeg psihološkog inteziteta.

Žan Dibife – Le Metafisyx, iz serije Tela gospođa, 1950.
Fransis BEjkon – Glava okružena goveđim polutkama, 1954.

Odbacujući apstrakti ekspresionizam: američka umetnost pedesetih i šezdesetih godina XX veka

Početkom šeste decenije XX veka na scenu su izbile radikalne nove umetničke forme, s vremenom zasenjujući apstraktni ekspresionizam. Kombinacije Roberta Raušenberga, koji je u jednom radu povezivao slikrastvo, skulpturu i pronađene predmete, te neemocionalne slike predmeta domaće kulture Džasper Džonsa ponovo su prikazale uobičajene artefakte svakodnevnog života. Na isti način, hepeninzi Alana Kaprova, ambijenti Džordža Sigala i konceptualna umetnost Džordža Brehta gurnuli su umetnost na nesigurnu teritoriju. Pop-Art se pojavio u Engleskoj posle 1950, a u Sjedinjenim Državama posle 1960, s Rojem Lihtenštajom i Endijem Vorholom, koji su u svoje radove uklapali komercijalni slike iz izvora kao što su stripovi, reklame i ambalaže proizvoda. Ti umetnici su razliku između lepe i popularne umetnosti te istakli suptilan, ali ipak prožimajući uticaj masovnih medija na kulturu.

Robert Raušenberg – Odaliska, 1955-58
Džasper Džons – Tri zastave, 1958.
Alan Kaprow – Dvorište, 1961.
Alan Kaprow – Dvorište, 1961.
Roj Lihtenštajn, Utopljenica, 1963.
Endi vorhol – Konzerve supe Kembel, 1962
Endi Vorhol – Zlatna Merlin Monro, 1962.

Formulistička apstrakcija pedesetih i šezdesetih godina

Uticajni likovni kritičar Klement Griberg razvio je posle 1940. godine formalistički pristup koji je zagovarao razumevanje i procenjivanje umetnosti samo na temelju formalnih kvaliteta rada (linija, oblik, kompozicija i tako dalje), zanemarujući odnos prema umetničkoistorijskoj tradiciji ili mestu njegovog nastanka. Sledeće dve decenije formalistički slikari težili su stvaranju sasvim apstrakrne umetnosti, u celini lišene emocija. Oni su zamenili smeli, gestualni potez četkice glatkim površinama koje nisu odavale umetnikovu ruku niti osećanja. Naglasak na prošlosti doslovno je uklonio svako osećanje trodimenzionalnog prostora. Formalistička apstrakcija sa skulptorskim delima iz kojih je odstranjen emocionalni sadržaj i trag umetnikovog dodira nazvana je umetnost minimalizma. Skulptori Donald Džad i Den Flejvin izabrali su netradicionalne materijale, među kojima i pleksiglas, fluorescentne cevi i pocinkovani čelik, nastavljajući da istražuju nove medije koji su karakterisali veći deo umetnosti krajem pedesetih i tokom šezdesetih godina.

Donald Džad – Bez naslova, 1969.

Pluralističke sedamdesete: postminimalizam

Suočeni s društvenim previranjima koja su bila posledica političkih i ekonomskih prcesa tokom posleratnih decenija, umetnici su shvatili da više ne mogu da ostanu na distanci od konfrontacija i problema vremena. Oko 1970. mnogi su počeli da vraćaju ljudsku komponentu u umetnost, baveći se političkim, društvenim i ekološkim pitanjima. Njihove reakcije bile su različite, kao i mediji koje su izabrali. Umetnost ove decenije često se naziva postminimalizmom zato što je pluralizam došao posle minimalizma. Skulptori Eva Hese i Ričard Sera zadržali su geometriju minimalizma, ali su ga ispunili snažnim emocionalnim sadržajem. Drugi su stvarali umetnost koja je bila ne samo privremena nego i izrazito udaljena od tradicionalnih galerija i muzejskih prostora- zapravo su dematerijalizovali umetnički predmet. Umetnost oblikovanja zemljom Roberta Smitsona i site-specific umetnost Krista i Žane-Klod menjala je pejzaže i ispunjavala ih sasvim novim značenjem i ličnim naznakama. Drugi trend bio je konceptualna umetnost, čiji su se počeci mogli pratiti unazad sve do Marsela Dišana početkom XX veka. Umetnost koja je sasvim koceptualna postoji samo kao ideja; naprotiv, neki radovi mogu biti u osnovi vizuelni i estetski, ali takođe imati konceptualnu komponentu. Vodeći konceptualni umetnici bili su Džozef Košut i Jozef Bojs.

Robert Smitson – Spiralni nasip, 1970. Veliko slano jezero

Kristo i Žan-Klod – Dugačka ograda, 1972-76, okruzi Sonoma i Marin, Kalifornija
Džozef Košut – Jedna i tri stolice, 1965.
Jozef Bojs- Kako objasniti slike mrtvom zecu, 1965

Umetnost s društvenim zadatkom

Umetnost s društvenim zadatkom postala je ključna komponenta postminimalizma. Društvena revolucija šesdesetih godina bila je predvođena marginalnim grupama kojima su dominirali belci. Ubrzo su mnogi umetnici s margine takođe počeli da protestuju protiv svog isključivanja iz vladajućeg sveta umetnosti i počeli da stvaraju radove koje muzejski kustosi i direktori nisu smatrali komercijalno održivim nit estetski vrednim. Ovi umetnici istraživali su po problemima svojstvenim polu, etnicitetu, rasnom identitetu i seksualnoj orijentaciji. Te pristupe predosetili su ulični fotografi kao što su Robert Frenk, koji je svoj fotoaparat usmerio na nepravdu što je tinjala ispod spokojne površine američkog društva. Afroamerički umetnici kao Romari Birden, Melvin Edvards i  Dejvid Hamons stvarali su umetnost koja se bavila crnačkim identitetom, a feministički pokret dao je umetnice kao Džudi Čikago, koja se bavila rodnim identitetom.

Kasna modernistička arhitektura

Modernistička arhitektura se ekspazivno razvijala posle Drugog svetskog rata, posebno u Americi, ali pre kao stil nego kao odraz utopijske vizije kako se mogla naći u međunarodnom stilu i konstruktivističkom produktivizmu. Ludvig Mis van der Roe nastavio je estetiku svetlosti međunarodnog stila, naizgled beztežinskih geometrijskih zgrada zatvorenih tankim staklenim zidovima. Frenk Lojd Rajt i Le Korbizje otišli su  u sasvim drugom smeru. Ti arhitekti, zajedno s Luisom Kanom, odlučili su da u svoje građevine uključe i istorijske reference, razvivši time skulpturalnu arhitekruru koja je naglašavala masu i fizičko prisustvo zgrade.

Ludvig Mis van der Roe i Filip Džonson, Zgrada Sigram, Njujork, 1954-58
Frenk Lojd Rajt – Muzej Solomon R. Gugenhajm, Njujork, 1956-59
Frank Lojd Rajt – Unutrašnjost Muzeja Solomon R. Gugenhajm, Njujork 1956-59
Le Korbizije – Stambena zgrada Unitè d’habittation, Marsej, Francuska, 1947-52

Le Korbizije – Notr Dam di Ot, Ronšan, Francuska, 1950-55
Le Korbizije – Unutrašnjost Notr Dam di Ot