Ka apstrakciji: revolucija modernizma 1904-1914

Društveni i kulturni uslovi početkom XX veka bili su presudni za kontinuirani razvoj moderne umetnosti na Zapadu. Napredak u nauci poljuljao je vekovima stara verovanja u osnovnu prirodu materije i energije i naveo neke umetnike da ponovo preispitaju temeljne principe kompozicije. Za mnoge avangardne umetnike kao da je bio podignut veo koji je otkrio nove odnose oblika i prostora i novu ulogu linije i boje. Filozofski i psihoanalitičarski koncepti ljudske svesti podstakli su mnoge avangardne umetnike da slede nove načine prikazivanja, a neki su čak suštinu ljudske prirode pronašli u čistoj apstrakciji.

Fovizam

Kada su bili izloženi na jesenjem salonu 1905m radovi Matisa i Derana posmatračima su bili toliko šokantni i nekonvencionalni da su umetnici dobili naziv fauves ili divlje zveri. Bez ikakvog očiglednog odnosa prema realnom izgledu stvari, fovistička boja je služila isključivo oblikovnim svrhama. Slično tome, konvencionalni sistemi perspektive, kao što su geometrijska perspektiva ili smanjivanje predmeta kako se udaljuju, bili su napušteni. Prostor je sada bio smatran fluidnim, subjektivnim i podređenim temi. Ipak, teme koje su obrađivali- idilične pastorale, portreti, mrtve prirode- nisu bile radikalne. Te žanrove su nasledili od Kloda i Pusena i bila je to veza koja nije bila jasna kritičarima 1905, ali su je Matis i njegove kolege dobro razumeli.

Anri MAtis- Žena sa šeširom, 1905
Andre deren, Planine kod Koliura, 1905
Anri Matis, Radost življenja, 1905-06

 

Anri Matis, Crveni atelje, 1911

Kubizam

Kao i fovisti, i Pikaso i Brak bili su svesni umetničke tradicije kada su se upustili u svoje kubističke eksperimente. Svakako, Pikaso je namerno iskoristio francuski akademizam kada je 1907. svoje radikalne Gospođice iz Avinjona slikao na platnu koje je po veličini bilo u skladu sa istorijskim slikama namenjenim za službeni Salon. Kubizam bi, međutim, bilo nemoguće zamisliti bez estetskog mdela koji je razvio Sezan. Sezanove čvrsto strukturirane meditacije o prirodi pokazale su put kubističkom pristupu formi i liniji, a Pikasove i Brakove špekulacije o prirodi prostorno-vremenskog kontinuuma oslobodile su ih konvencija koje su smatrale da slika može da prikazuje samo jedno gledište.

Pablo Pikaso, Gospođice iz Avinjona, 1907

 

Žorž Brak, Portugalac, 1911

Uticaj fovizma i kubizma

Emocionalna sadržanost fovizma i kubizma oslobodila se u ekspresionizmu i nekim oblicima orfizma. Istražujući elementarne, često teške emocije nemački i austrijski ekspresionisti tražili su vizuelni jezik koji bi mogao da prenese sirovu snagu njihovih osećanja. Egon Šile je preoblikovao muški akt, ogolivši njegove otrcane konvencije i anoniman, bezličan erotizam u prilog snažnoj, monumentalnoj, ličnoj verziji. Akt prestaje da bude kolektivni ideal i postaje kanal za istraživanje ličnih emocija.

Ernest Kirhner, Ljubavni jadi: Peter Šlemil, 1915
Vasilij Kandinski, Skica za “Kompoziciju II”, 1910
Vasilij Kandinski, Skica I za “Kompoziciju VII”, 1913
Franc Mark, Sudbina životinja, 1913
Oskar Kokoška, Nevesta vetra, 1914,
Egon Šile, Autoportret sa uvrnutom rukom, 1910

Redefinisanjem kubističkog prostora bili su zaintrigirani slikari kao što je Mark Šagal i Đorđo de Kiriko, koji su težili da prikažu fantastične predele sna, mita i sećanja. Kubizam im je pokazao kako da ostave konvencionalnu logiku renesansne perspektive u zameni za novi, dezorijentisani koncept prostora koji je pojačao tajanstvenost njihovih slika.

Đorđo de Kiriko, Misterija i melanholija ulice, 1914

Drugi umetnici i grupe koristili su fovizam i kubizam kao odskočnu dasku za različite, ponekad doktrinarne pravce. Primer toga je futurizam. Verujući da je klasična italijanska baština prepreka nacionalnom napretku, futuristi su prihvatili ono za šta su verovali da su simboli savremenosti: industrijalizacija, brzina, fabrike, čak i mehanizovano ratovanje. Oni su iskoristili fovističku boju i kubistički odnos između oblika i prostora da bi izrazili pokret i dinamičnu energiju.

Umberto Boćoni, Stanje uma I: rastanak, 1911

 

Marsel Dišan i nedoumica o modernoj umetnosti

Marsel Dišan je odveo umetnost u novom smeru kada je izmislio “pridruženi” redimejd kao što je Točak bicikla. Postavljanje točka bicikla na stolicu poljuljalo je brojna shvatanja o umetnosti: da je umetnost reč o veštini, stilu, lepoti, iluziji ili predstavljanju i da je ispunjena fiksnim određenim značenjem. Umetnost je sada bila pogon za ideje.

Marsel Dišan, Točak bicikla, 1913/1951 (Treća verzija, prema izubljenom originalu iz 1913)

Modernistička skulptura: Konstantin Brankuzi i Aristid Majol

Kada je redukovao skulpturu na apstraktnu formu koja je zahvatala elementarne istine o životu i iskustva, Konstantin Brankuzi je istovremeno oslobodio skulpturu čvrstog zagrljaja klasične paradigme i Rodenovog uticaja. Pre njega je Aristid Majol redukovao svoje figure na jednostavne monumentalne oblike koji su zadržali izgled klasične skulpture i izražavali osećanje mediteranske savršenosti, lepote i idealizma, odražavajući bekstvo od savremenosti kao i Matisova slika Radost.

Konstantin Brankuzi, Poljubac, 1909
Brankuzi, Novorođenče, 1915
Brankuzi, Ptica u prostoru, 1928

Rana moderna arhitektura u Evropi

Moderna evropska arhitektura prvo se pojavila u Beču i Nemačkoj. Sledila je jedan od dva puta: bila je mehanomorfna i sledila je koncept čikaške škole prema koje forma treba da sledi funkciju, ili je bila lična, ekspresionistička i fantastična pa je sledila model koji je uspostavio ar nuvo. Funkcionalistički put sledili su Adolf Los koji je stvarao u Beču i koji je odbacio ornamentiku u korist jednostavnih formi i Valter Gropijus koji je razvio arhitektonsko oblikovanje koje zgradu doživljava kao čeličnu skeletnu konstrukciju obloženu tankom staklenom “kožom”. Ekspresionistički smer zagovarala je grupa nemačkih arhitekata, posebno Bruno Taut, koji je radio zgrade od stakla omogućujući mističnoj svetlosti da prodre u unutrašnjost ili Maks Berg, čiji je monumentalni armiranobetonski auditorijum sličan rimskom, imao svod koji je izgledao kao da levitira i dopušta duhovnim silama da uđu.

Jozef Hofman, Palata Stoklet, Brisel, 1905-11

 

Adolf Los, kuća Štajner, Beč, 1910